neizrecivo I - bujica

07.08.12.

bujica

snagom vode nošena... o stijene razbijajuć se ranjena skačem, šepam, gmižem...

nije li bolje pustiti se, da vir odnese što odnijeti mora

i kad oluja stane, pokupiti zaostale krhotine broda...

čemu svoj trošiti dah na nešto što je došlo i od mene jače je i veće...

ako, umrijeti moram, zašto ne,

zašto pokušavati obraniti sebe i druge

i ponavljati scenu dok pljesak ne prestane,

ako tuga ova ne prestaje ni zbog tebe...

zašto ne pustiti je s lanca da se istrči,

da se izmori i naveče klone u krilo mi, gladna, žedna, umorna....

ako jad sav i čemer ovaj ne prolazi, već taloži se, gomilu stvarajući od koje ne vidim Te...

neka i to bude i neka ide...

ako ja ne mogu, zašto Tebe ne pustim...

ako pustim se samo, bez borbe, bez straha, bez mučenja, bez bijesa, bez napora...

samo da zaspem, da zaspem, da spavam... dok ne probudim se pored Tebe...

kao mali crv, u pravo vrijeme, na pravom mjestu...